IZ LIČNOG UGLA: OČINSTVO KAO PREVENCIJA NASILjA? Miša Stojiljković, novinar i psiholog

Da li je ovaj naslov preteran? Da li očinstvo može da spreči nasilje? Da li sama činjenica da je neko otac znači da će on biti manje nasilan? Naravno da ne. Ali ako je odgovor ne, zašto sam onda dao baš ovaj naslov tekstu? Najpre sam mislio da naslov bude „Očinstvo kao lek“. Međutim, ako nešto lečiš, to onda nije prevencija, već saniranje posledica, a ovaj tekst treba da govori o prevenciji nasilja. Ja zaista verujem da roditeljsko iskustvo za muškarce može da bude i lekovito, možda može čak i da pomogne onima koji su imali potencijal za nasilje da taj potencijal ne ostvare. A kako to, može da upita neko. Ne znam da li na to mogu da dam logički obrazložen odgovor, ali mogu da kažem da na osnovu roditeljskog staža od deset godina duboko verujem u to. Verujem jer me moja dva sina već celu deceniju čine boljim čovekom (in oh, so many ways, što bi rekla jedna moja prijateljica). Znam da zvuči kao otrcana fraza, ali je zaista tako. Zbog njih dvojice sam odgovorniji, verujem i zreliji, mnogo sam bolje organizovan (iako ne baš svaki dan), zbog njih sam se, i svega što su mi pružili, na kraju krajeva i posvetio temi roditeljstva u svojoj profesiji.

Da ne bude da je sve ružičasto, mnogo puta sam se zatekao kako zamišljam da ih, zbog nekog njihovog ponašanja (ili „neponašanja“) bacam kroz prozor ili udaram kao boksersku vreću, ali, naravno, svaki od tih misli ostala je samo na tome, nije bilo šanse da te moje misli postanu i moji postupci. Kako da ja sa svojih 80 kilograma udarim nekog ko u tom trenutku ima 10 ili 20? To bi bilo kao da mene udari neko ko ima 400 ili 800. Naravno, nije to glavni razlog zašto nisam nasilan prema deci. Nisam nasilan jer verujem da nasilje može samo da rodi novo nasilje. Nisam nasilan jer verujem da postoje drugačiji načini rešavanja problema. Nisam nasilan jer ni prema meni nisu bili nasilni kad sam ja bio mali. Imam još mnogo razloga, ali nema svrhe da ih sve navodim, poenta je jasna.

I  posle dva pasusa uopšte nisam objasnio kako to očinstvo može da pomogne u prevenciji nasilja u porodici. Verovatno sam želeo da prenesem svoje lično iskustvo, a ne da nabrajam samo gole činjenice. A činjenice su više nego uverljive:

- Muškarci koji su angažovani kao očevi imaju bolje psihofizičko zdravlje, više se trude dag a održe i generalno su zadovoljniji sobom.

- Partnerke angažovanih očeva zadovoljnije su sobom, ali i odnosom sa svojim partnerima.

- Deca angažovanih očeva emotivno i socijalno su bolje uključena u svoje vršnjačke grupe, imaju bolje kognitivne pokazatelje, veće šanse da doguraju dalje u školovanju i dramatično manje šanse da upadnu u maloletničku delinkvenciju.

- U porodicama u kojima su muškarci posvećeni očinstvu značajno je manje nasilja.

Namerno nisam označavao prethodne stavke brojevima jer bi to ukazivalo na neko rangiranje po značaju, a sve su podjednako važne. Verujem da bi i vama bilo teško da odredite koja je od ovih dobrobiti značajnija.

Za ovaj tekst bitna je ova poslednja stavka - o nasilju. Ako malo bolje razmislite, potpuno je logično da su posvećeni očevi manje nasilni. Pa oni su od dana rođenja, a mnogi od njih čak od dana kad su saznali da su im partnerke trudne potpuno uključeni u podizanje svoje dece. Koliko su ih samo puta okupali, oprali im guzu i promenili pelene, obukli, presvukli, ubacili u krevetac, nahranili, igrali se i učili s njima? Pa kako bi onda mogli da podignu ruku na njih? Ili na svoju partnerku, koja im je rodila to dete i s kojom dele život? Pa ta partnerka i to dete (ili deca) su im najvažnije osobe u životu. Naravno da im neće pasti na pamet da ih udare! Nekako mi se podrazumeva da to nije samo zato što su se fizički bavili svojom decom, već zato što su, kroz podizanje dece, naučili da se bolje užive u njihove emocije i njihova stanja, da posmatraju svet njihovim očima, da bolje razumeju njihove potrebe. A kad smo u stanju da „uđemo u tuđe cipele“ i stavimo se u položaj nekog drugog, mnogo je veća šansa da ga razumemo, a mnogo manja da budemo nasilni. I tu ne mislim samo na decu, već na sve koji su drugačiji od nas po bilo kom osnovu.

Možda se suviše zanosim, možda preterano verujem u preventivnu i isceliteljsku moć roditeljstva. Sigurno ima primera koji bi mogli da ospore ovo moje verovanje, mada sam ubeđen da, i ako ih ima, oni čine veliku manjinu. Nasilja ima svuda oko nas, a zahvaljujući medijima koji su opsednuti prenošenjem loših vesti čini nam se da ono sve više narasta. Ja, opet, u parkovima i na ulicama, vidim sve više očeva kako se igraju i šetaju se sa svojom decom, vidim osmehe i radost na njihovim licima i teško mi je da zamislim da je neko od njih nasilan prema toj istoj deci i/ili svojim partnerkama. Ako ta deca u svojim porodicama nauče da nasilje nije način rešavanja problema, dobre su šanse da i ona sama, kad odrastu, ne budu nasilna prema drugima. A ako bude više takvih roditelja i takve dece, manje će biti nasilja u celom društvu.

Možda deluje suviše jednostavno, možda je suviše dobro da bi bilo istinito, ali možda je dovoljno za početak. Mnogo je drugih faktora koji doprinose nasilju u društvu, ali verujem da je ovaj jedan od najznačajnijih. I zato bismo možda mogli da počnemo od toga da budemo pravi uzor svojoj deci.